MALI UVID U REZIME

Бити кустос јесте јавни ангажман оријентисан у својој крајњој инстанци ка развоју друштва. Како је речено, то је опредељење, избор – можете бити у музеју, можете имати звање кустоса, вишег кустоса, музејског саветника, може вам Народни музеј „аминовати“ било које звање, Министарство културе или локална самоуправа „омогућити“ (какав парадокс, но то је нека друга тема) било коју (управљачку) позицију, а да и даље нисте кустос! Само тако пише на неком папиру, али сте и даље чиновник. Са друге стране, опет парадоксално, и требало би да смо тога свесни, то је и професија која је део једног бизниса. Понегде је тај бизнис велики, негде је потпуно ирелавантан. Ипак, реч бизнис нам на овим просторима никако не улива поврење. Превише подсећа на профит, што у нашем случају „мирише“ на корупцију. Истовремено, (не)радо користимо термин „индустрија“ наслеђа јер нам је асоцијација с једне стране везана за социјалистичке фабрике кугличних лежајева, курбли и завртња а са друге стране на постмодерно значење које звучи као „индустрија забаве“ или „доколице“. Можда сервис? Но, ни ту реч не „варимо“ најбоље. Двa дефинишућа термина или не преводимо добро или се значење губи у преводу: customer’s service и hospitality су речи које у англосаксонској сфери имају и формално и суштинско значење. Додатно, наш колективни менталитет се генерално веома тешко навикава на то да будемо квалитетно сервисирани, а камоли на то да сервисирамо некога. То јасно показује да нисмо ни спремни да будемо део сервисног пословања. Шта нам преостаје изван корпоративног окружења (ако је оно уопште могуће)? Како да дефинишемо суштину и опсег деловања кус тоса ако одбијамо било коју класификацију? Пробајмо метафорички и мање конвенционално. Релације које произилазе из тачака (А) кустос – (B) позив – (C) професија – (D) живот, нису ни једноставне нити лаке за разумевање. Није то квадрат по принципима „Витрувијевог човека“ у којем су пропорције и мере савршене и до детаља прецизиране. А човек је у том квадрату далеко од савршеног, универзалног постојања које дотиче и земљу (квадрат) и описани круг (небо). Пре је производ тензија савременог света у коме је императив кодификовати хтења, нормирати креативност, квантификовати стваралаштво. Између свакодневице и вечности довољно је велики раскорак да би га савладао појединац. Додатно, XXI век је, и нити је свакодневица што је била, нити је вечност тако извесна. Фотографија на Инстаграму вреднија је од било ког грчког божанства или хришћанског свеца. Или су се, парадоксално спојили у једно у бриколажу савремености. Тако ни онај квадрат који дефинишу четири тачке није одређен и кроз четири линије. Четири тачке само тако делују у одређеној резолуцији. Ако се мало одмакнемо изгубићемо их из вида, но ако се приближимо видећемо сву сложеност пикселације, обиље нових, конситутивних тачака. Ни линије које их спајају нису само праве дужи. Пре су сплетови изувијаних испреплетаних линија чији се јасни токови разазнају тек у деловима. Но, утешимо се: ни Леонардово време није било једноставно, једносмерно и идилично. Ипак, успео је да изведе принцип идеалног човека. Можда би нам данас фоторобот идеалног кустоса био сасвим довољан. На жалост, или на срећу (можемо рећи да живимо у узбудљивом времену) далеко смо од фоторобота.