Nikola Krstović
Milena Jokanović
reading
Istoričarka umetnosti, nezavisna kustoskinja
Kustoksa praksa je interdisciplinarna artikulacija kompleksnog odnosa između društveno-političkog konteksta i umetničkog dela, a da bi se otvorio prostor za alternativnu polemiku u javnom prostoru. U zavisnosti od kustoske metodologije, dijalog je moguće ostvariti sa umetničkim delom ili sa društveno-političkim kontekstom, ili kao što je najčešće slučaj, sa oba istovremeno. Tehnički deo je bitan, ali sekundaran, jer u ovakvoj postavci služi kao podrška za realizaciju kustoskog koncepta.
Uspešna kustoska praksa podrazumeva istraživanje umetničkih i kustoskih praksi koje su joj prethodile, a zasnovana je na saradnji i dijalogu sa umetnicima. Postoje najmanje dva pristupa u odnosu na publiku: prvi je izložba kao "zona ekselencije" kojoj bi trebalo težiti, drugi je izložba koja se prilagođava potrebama publike. Uloga kustosa je u osmišljavanju koncepta, ali i prevazilaženje procepa između kustoskog koncepta i odabranih umetničkih dela: koncept bi uvek trebalo da bude opravdan izborom umetničkih dela. Retorika izložbe trebalo bi da bude posredovana i prema publici različitim komunikacijskim strategijama, u tom smislu uspešan kustos uvek promišlja načine za "ospoljavanje izložbe".
Lokalni kulturni inžinjering na osnovu koga se usmerava finansiranje u oblasti kulture je predvidljiv, ali postoje načini za neočekivano penetriranje u sistem. Kao nezavisni kustos verujem u neophodnost kreiranja nepredvidljivih uslova i stvaranje novih platformi za različite dijaloge.
"Super Star" kustosi formirali su se na osnovu jake individualne pozicije, koju su uvek mogli da brane čvrstim kritičkim stavom, a većina kustosa je najviše naučila od umetnika i kroz praksu, a ne kroz kustoske programe. Ipak, kustoski programi su odlična platforma za uspostavljanje dijaloga u okviru interdsiciplinarnog polja kustoskih praksi, zatim za razmenu informacija i razvijanje mreže. Bilo bi korisno uspostaviti program, ali on nikako ne bi smeo da bude sveden na lokalne okvire, već da omogući sagledavanje mnogostrukih perspektiva i razumevanje širih mreža i sistema umetnosti. Istovremeno, takvi programi trebalo bi da imaju otklon od svake dogme i da kao i svaka uspešna kustoska praksa stimulišu različite individualne izraze i pozicije kroz teorijsko, ali i praktično iskustvo.