Žiri:
Luka Kulić
Konzervator / Galerija Matice srpske, Novi Sad
Ivana Ćirić
Viša kustoskinja / Muzej Nikole Tesle, Beograd
Milica Tomić
Kustoskinja / Muzej Jugoslavije, Beograd
and the last session before the projects presentations
Pitanje koje оbrađujemo našim projekatom je fenomen lutanja. Fenomen lutanja se kao važan motiv prepoznaje u likovnim umetnostima, književnosti, mitovima, legendama, bajkama, istorijskim događajima najrazličitijih epoha u najrazličitijim podnebljima sveta i intrigiralo je mnoge stvaraoce. Prepoznajemo da je čovekovo konstantno lutanje, tumaranje jedna vrsta toposa, čime se stvara i arhetip lutalice. Naš projekat povezuje fenomen lutanja sa različim kontekstima poput duhovnog, religioznog, fizičkog, metafizičkog, društvenog, psihološkog, geo-političkog.
Smatramo da je važno baviti se ovim pitanjem zato što omogućavamo edukaciju posetiocima sajta putem kreativnih, interaktivnih i prijemčivih sadržaja koji kroz jedan fenomen obrađuju različite teme koje se tiču promocije kulture, baštine, sećanja. S obzirom na to da je ponuđeni sadržaj interaktivan i participativan doprinosi društvu na taj način što se njegovi korisnici međusobno povezju i upoznaju komentarisanjem sadržaja, kao i njegovim dopunjavanjem. Omogućava kreativnu razmenu ideja i doprinosi koheziji društva. Lutanje je čoveku oduvek bila interesantna pojava i kroz ovaj sajt možemo videti sa kojim sadržajem se korisnici najviše povezuju i poistovećuju, šta je za njih lutanje, u čemu oni sami lutaju, koji primeri su njima važni. Posetilac je u centru pažnje jer je i sam kreator određenih sadržaja.
Stvaramo interaktivnu, virtuelnu platformu, jedan izmaštani prostor u okviru kog se nalaze različiti primeri umetničkih dela (bilo likovnih, bilo književnih) koji kao jedan od glavnih motiva obrađuju fenomen lutanja. U okviru naše platforme primeri su postavljeni u različite odnose i korelacije. Posetiocu sajta data je uloga lutalice. Od njega se očekuje da naš sajt istraži tako što kroz njega tumara, ima slobodu izbora kojim kanalima želi da se kreće. Konzument se lutanjem upoznaje sa fenomenom lutanja, dok i sam predstavlja lutalicu u okviru tog virtuelnog prostora.
Projekat naše grupe nastao je razmatranjem fenomena vrednovanja dela, i načina na koji različiti faktori utiču na definisanje finansijske, umetničke ili lične vrednosti. U svetu savremene umetnosti, koja je sve više diktirana tržištem pa otuda ima izraženu novčanu vrednost (koja se u ekstremnim slučajevima pojavljuje kao i jedina vrednost), pravu revoluciju predstavlja stvaranje umetnosti iz ličnog zadovoljstva, oslobođeno bilo kakvih uticaja savremenog umetničkog sveta. U tom smislu, dečija umetnost može biti primer stvaralaštva lišenog bilo kakvih saznanja o estetskim ili finansijskim vrednostima dela, odnosno primer “čistog” izražavanja nastalog iz same potrebe za stvaranjem i uživanja u istom. Bavljenjem dečijim stvaralaštvom, moguće je preispitati određena načela koja se tiču vrednovanja dela, i na taj način kritički se osvrnuti na savremenu umetničku praksu. Stav naše grupe je da je ta vrsta kritike nužna kako bi se umetnost, danas zarobljena u okovima tržišta i samim tim otuđena od čoveka, ponovno njemu vratila. Umetničko tržiste na paradoksalan način pridaje delu jednu dimenziju vrednosti i istovremeno je degradira u drugim sferama. Sve to stvara strah koji prosečan čovek može imati prema ne samo posmatranju, već i stvaranju umetnosti. Kako je rekao Joseph Beuys: “Svaki čovek je umetnik”. Svako dete oseća da je umetnik, jer poseduje manje ili više izražen stvaralački nagon u crtežu, igri, muzici... Tokom odrastanja, taj nagon se utišava ili kanališe u druge radnje, ali pretežno one koje vode ka nekom materijalnom dobitku. Onaj koji je ostao umetnik, za druge “odrasle” zapravo je neozbiljno dete, koje opet postaje ozbiljnije shvaćeno jedino u slučaju da je moguće da egzistira unutar tokova novca. Iz navedenih razloga želimo da našu platformu formiramo u participativnom smislu, i stvorimo prostor koji omogućuje razmenu ne samo vizuelnog sadržaja (u vidu deljenja sopstvenih dečijih crteža i priča vezanih za njih), već omogućuje i razmenu različitih mišljenja/saveta vezanih za lično, privatno stvaralaštvo i sve poteškoće i ograničenja sa kojima se odrasli čovek susreće kada ispred njega stoji prazan papir. Stoga se obraćamo svim ljudima koji vole umetnost, stvaraju je za sebe iz čiste ljubavi prema stvaranju samom, i svesni su poteškoća sa kojima se susreću u tom cilju. Obraćamo se i onima koji tu želju za stvaranjem poseduju, ali su ukočeni od strahova koje čovek poprimi tek onda kada postane odrastao. Želimo da se participacijom u ovom projektu svako odagna makar sloja tog potpuno fabrikovanog straha. Jer, gde još možemo ostati dete, ako ne u igri oblika i boja?
Kako se i danas položaj žene svakodnevno preispituje, kroz različite oblasti, kao što su istorija, umetnost, religija, i druge, istražili bismo i istakli različite uloge i položaje žene, kroz predstavljanje kako pojedinih ličnosti ali i okolnosti u kojima se ona tokom vremena nalazi. Naš projekat ne bi predstavljao samo ,,priču o ravnopravnost“ jer smatramo da je ona sve više prisutna u današnjoj kulturi, već bi iskazali apsurd nepostojanja ravnopravnosti. Glavno pitanje na koje naš projekat odgovara jeste upravo „Ko je žena? (Šta ona jeste, šta je bila i šta sve može da bude...)“. Predstavljanje žene kao takve imalo bi za cilj isticanje njene snage i moći koja je neminovna ali se prikriva velom društvenih normi i različitih kulturoloških slojeva. Uzimamo u obzir i pitanje porekla neravnopravnosti i njenog uzroka. Da li je ta neravnopravnost zapravo strah od nepoznatog i nedokučivog u ženama? Otkud tolika moć ženama, zašto su toliko snage i kuda to vodi? - su verovatno pitanja koja su brinula one koji su ,,rodnu neravnopravnost“ i izmislili. Mi ta pitanja ponovo preispitujemo, kroz želju da damo što jasniju i opširniju sliku ,,žene“.
Smatramo da je potrebno podizanje svesti o ženi, kao sastavnom delu društva, koja bi trebalo da ima istovetne mogućnosti kao i muškarci, da bude jednako tretirana u određenim oblastima, to jest da pol kao takav ne treba da bude presudan. Zato nam je cilj da probudimo svest publike – najviše mladima neovisno od pola, o važnosti prava na izbor i jednakost, koje često bivaju stavljene u drugi plan ili pak podređene polnoj pripadnosti. Ideja projekta je da putem različitih digitalnih medija ispunimo virtuelni izložbeni prostor.
Tokom pandemije COVID-19, vizuelna umetnost je uskraćena za publiku, makar bezkontaktno, a umetnici su svoje kreativne sposobnosti usmerili na predstavljanje u vituelnom, digitalnom i internet prostoru. Iako je poslednjih par godina pojačan trend Instagram portfolia, za vreme karantina i potpunog zatvaranja u intimnu, ličnu belu kocku, ovakva praksa možda dostiže svoj vrhunac jer je svaki smrtnik za to vreme premešten u novi svet. Sa jedne strane u svojoj sigurnoj zoni, a sa druge izloženi aposlutnom nemom posmatranju, umetnici su morali da dođu do rešenja na koji način će i dalje postojati (njihova) umetnost bez fizičkog, jedan na jedan odnosa međusnobno i sa publikom.
Ovaj projekat se bavi istraživanjem umetnosti producirane u 2021. godini na domaćoj savremenoj umetničkoj sceni, njihovom (re)prezentacijom u digitalnom izlagačkom prostoru, kako su umetnici bili i ono primarno što jesu, ali i kustosi, producenti, menadžeri, kako su preživeli i opstali... Ideja jeste da kroz razgovore, audio i video zapise zaokružimo pomenuti period, a naš kustoski zadatak jeste da na sajtu, u virtuelnoj galeriji saberemo dobjeni materijal i kuriramo online izložbu sa svim do čega smo došli.
Odnoseći se prema izloženom problemu metodološki, dolazimo do zaokružene celine i pokrivamo svaki segment procesa umetničkog stvaranja.Neke zamisli jesu da na sajtu postoje više ,,soba’’ koje će predstaviti umetničke atelje (kako već formiranih umetnika, tako i studenata akademija koji su se možda našli ugroženjim, budući da je većini atelje prostor fakulteta), gde će svaki atelje da prikaže čitav proces producirane umetnosti u pomenutom periodu: od početnih misli do gotovog rada. Možda budu u formatu dnevnika, audio zapisa i raznih pripremnih crteža, skica ili dobijenog materijala od umetnika. Selekciju će izvršiti članovi grupe, pa možda ovim i zaista kustosiramo i kuriramo tu takozvanu izložbu.
Nezaustavljiv razvoj tehnologije, kao i svakodnevno korišćenje društvenih mreža, doveli su do pojave fenomena kojim smo rešili da se pozabavimo na našem sajtu - kulturom otkazivanja (Cancel Culture). Ovaj fenomen svakako nije nov, ali njegovo širenje i besmisao prelaze granice zdravog razuma. S obzirom da nam se čini da ovaj problem kod nas još uvek prolazi gotovo nezapaženo, a da je ozbiljan i kompleksan, smatramo da treba da ukažemo na posledice bojkota, banovanja, uklanjanja i brisanja određenih sadržaja. Na sajtu ćemo se baviti pitanjem - da li smo mi kao društvo postali previše osetljivi i da li, češće nego do sada, prepoznajemo uvredljive i neprihvatljive sadržaje. Poredićemo ''nepoželjne'' sadržaje s jedne strane i stvarno, realno ponašanja s druge. Da li su bitnije skrivene poruke, koje primećuje samo najosetljivija, zabrinuta, manjina (snowflakes) ili genijalnost dela koja traju već decenijama.
Fenomen kulture otkazivanja se javlja u gotovo svim sferama javnog prostora, pa samim tim i u sferi kulture i umetnosti. Smatramo da ova pojava "netolerancije" postaje isuviše agresivna, destruktivna, možda čak iracionalna i da će neminovno uticati na slobodu drugačijeg mišljenja, izražavanja, inovativnosti, kao i kreiranja novih ideja u budućnosti.
Kultura otkazivanja se sve češće bavi, novim, ali i starijim, sadržajima namenjenim najmlađoj populaciji, preteći da ih trajno ukloni i zabrani. Jasno je da nećemo moći da damo odgovor na pitanje - da li je povod njihovog bojkota istinska zabrinutost, pridruživanje popularnim pokretima ili maskiranje sopstvenih postupaka i isticanje svojih vrlina, ali ćemo skretanjem pažnje na ovaj fenomen možda uspeti da sačuvamo neke sadržaje, ne samo u našim uspomenama.
Projekat naše grupe ima prvenstveno za cilj podizanje svesti o tekućim ekološkim pitanjima u urbanim područjima, problemima koncipiranja odredjenih urbanih celinakoje u sebi već imaju inkorporiran neki vid kulturnog nasledja ili ustaljeni identitet koji je narušen ili mu se preti narušavanjem neadekvatnim intervencijama odredjenih institucija i/ili privatnih lica/kompanija.
Jedan od glavnih medija koji podstiču formiranje svesti o ovim problemima jeste street art i dokumentarna fotografija. To automatski širi spektar zainteresovanih ljudi koji bi postavili pitanje/pokrenuli raspravu/ predložili rešenje. Važnost ovih problema je iz godine u godinu sve veća, kako u Srbiji tako i u celom svetu, pre svega jer se uzajamni odnos ekologije, kulturnog nasledja i ljudi zasniva na nepovredivosti bilo kojih od ovih činilaca. Iskustva pokazuju da ljudi miniraju ovaj odnos svojim manjkom svesti i nemarnošću, neretko zarad licnog interesa.
Ovaj projekat pokreće rasprave, stavlja ove probleme u prvi plan i okuplja krug ljudi koji imaju stav i moguca rešenja. Učesnici projekta provociraju javnost kroz umetnost, stručno misljenje i lična iskustva.
Ciljna grupa kojoj se obraćamo su pre svega stručnjaci u oblastima ekološkog razvoja, prostornog planiranja, zaštite kulturnog nasledja, savremenih umetnika, aktivista i odgovorne institucije.
Ovaj vid web sadrzaja predtsavlja simbiozu autorskog i participativnog koncepta. Autorski deo predstavljamo kroz izlaganje sopstvenih sadržaja (tekstovi, fotografije…koji otvaraju rasprave) i kreiranje platforme za saradnju sa ljudima iz struke, institucijama, organizacijama, i zainteresovanim delom javnosti. Participativni deo predstavlja inkorporiranje ideja, završenih/započetih projekata, radova umetnika i uključivanje “uzbunjivaca” koji bi tekuće probleme izneli i započeli razgovor.
Stanislava Savić
Vedrana Bogdanović
Danica Vasiljević
Pitanje kojim želimo da se bavimo jeste važnost komunikacije i njenih sredstava obavljanja, kako u svakodnevnim radnjama, tako i kao posrednika u nastajanju kritičkih mišljenja i vrednovanja umetničkih dela. Ali, u isto vreme bismo ukazali na fenomen umetnosti koja je i sama vid komunikacije jer već vekovima unazad uspeva da prenese čitav spektar doživljaja, osećanja i poruka. To je dvojaki odnos umetnika koji pokušava da prenese poruku i posmatrača koji je dešifruje.
Komunikacija je s vremenom sve više uznapredovala; od prvih primera hijeroglifa pa sve do današnjih video poziva. Šta to zapravo spaja ta dva pojma? Kako bi pojednostavili možemo za predmet uzeti telefon kao najosnovniji vid prenosa informacija i komunikacije. To je predmet koji svakodnevno koristimo, a i ne primećujemo značaj. Eksponati starih telefona u PTT muzeju predstavljaju samo predmet kao takav ili je priča iza njih skroz drugačija. Paradoksalno je kad pomislimo da je stari telefon kao artefakt u muzeju predstavljen kao predmet pomoću koga se obavljala komunikacija, a opet, on upravo kao eksponat i dalje zadržava svoju funkciju komunikacijskog sredstva, samo na malo drugačiji način. Naša poenta je da ukažemo koliko načini komunikacije mogu biti jednostavni i bazični (poput klasičnog poređenja čoveka koji se dovikuje sa drugim preko brda i današnjim slanjem poruka), a opet i apstraktni poput umetničkih dela koja vekovima komuniciraju sa nama upravo zbog toga što mi jedni sa drugima komuniciramo o njima. Želimo da se ljudi barem malo oslobode konstantnog kolebanja o tome da li je neka ružna reč uvredila nekog, kada su poslednji put rekli mami da je vole, itd... i da se, za promenu, zapitaju šta neko delo kao sredstvo komunikacije poručuje ljudima, bilo da je to uteha ili uvreda. Koliko li se stotina godina vrtimo u krug samo zbog nerazrešenih ili pogrešno protumačenih poruka u umetničkim delima? Ili, koliko li je dela nepravedno ili zaboravljeno ili uzdignuto samo zbog (ne)komunikacije nekolicine ljudi sa delom ili o delu? Ovim projektom bismo se obratili upravo onima koji misle da su dovoljno kompetentni da u ime svih ljudi na svetu vrše komunikaciju od velike važnosti; bilo da je u pitanju proglašenje rata, bilo da je u pitanju umetničko delo koje vekovima ne može da izađe iz muzeja samo jer je neko izjasnio svoje mišljenje za koje ni ne znamo pod kojim je uticajem emocija i pređašnjih iskustva nastalo.
Sećate li se svoje omiljene igračke?
Uvek je bila hrabra i postajala je sve što smo od nje u tom trenutku želeli, a možda nismo imali mogućnosti da sami budemo. Igračke tako slikovito pamtimo jer su bile naš prvi dodir sa stvarnošću. Vrlo često one imitiraju realni svet i odraz su društva u kome nastaju, tako da kroz igru dete zapravo uči kako svet funkcioniše i kako da se u njemu postavi. Pomalo je teško prihvatiti misao da nešto toliko nevino, sentimentalno i nostalgično, a za neke i sveto, može da bude opaki predmet manipulacije i da ima jaku moć da pošalje poruke koje bismo istog trenutka okarakterisali kao negativne, diskriminatorne ili jednostavno pogrešne. Međutim, nesvesno, ali i vrlo svesno, kompanije koje proizvode igračke u njih usađuju i neke stereotipe, predrasude, a najzad i čitav vrednosni sistem koji promoviše diskriminaciju, rodnu neravnopravnost, profesionalnu segregaciju, rasnu nejednakost, sve kroz „bezazlenu dečiju igru”.
To dovodi do toga da tržište diktira interesovanja deteta i ne dopušta mu/joj da izrazi svoju individualnost. Devojčice su stavljene u kalup domaćice i majke ili pasivne princeze koja treba da brine o svom izgledu, dok su dečaci predstavljeni kao superheroji koji su predodređeni da promene svet, čak i ako to podrazumeva korišćenje sile. Ovaj projekat se bavi upravo preispitivanjem efekta koje igračke imaju na svest i percepciju deteta i njegovo/njeno dalje ophođenje prema drugima i snalaženje u raznim društvenim ulogama. Shvatajući da problematika igračaka ne leži samo u njenoj predmetnosti, ukazaćemo i na sam proces igre kao trenutak kada oživljavaju svakojaka značenja koje igračke mogu imati.
There were many words that you could not stand to hear and finally only the names of places had dignity. Certain numbers were the same way and certain dates and these with the names of the places were all you could say and have them mean anything. Abstract words such as glory, honor, courage, or hallow were obscene beside the concrete names of villages, the numbers of roads, the names of rivers, the numbers of regiments and the dates. – Napisao je Ernest Hemingvej u svom romanu Zbogom oružju.
Sklonost korišćenja naziva ulica, naselja, gradova karakteriše kako samog Hemingveja, tako i dosta drugih pisaca ali i kantautora u čijim tekstovima ova poetska istina u većoj ili manjoj meri dolazi do izražaja. Ono što razliku ove nazive od takozvanih velikih reči, kao što su: sloboda, čast, istina itd. je to što kod njih, makar imamo utisak da, mnogo preciznije znamo šta je referentna tačka dok u slučaju velikih reči naročito kod njihovog neveštog upotrebljavanja lako može doći do efekta da se stvara utisak da iza njih može stajati sve a samim tim ništa. Tako da taj utisak utemeljenosti u referentnoj tački kao da u svesti čitaoca/slušaoca podupire sam test u realnosti, pa tako postoje čitave mape i rute koje pokazuju gde se to po Dablinu kreću junaci Džojsovog Uliksa, koji je sam za sebe često shvatan kao, u najmanju ruku, teško razumljivo štivo. S druge strane, paradoksalno, to lično u imenima poput: Čelzi hotel, ulica Mičurinova, izvesna Emili nas, ako ranije nismo imali susret sa njima, ostavljaju potpuno bez slike, to jest sve što mi znamo je da je to: jedan hotel, jedna ulica i jedna devojka, ali nas samo postojanje ličnog naziva zavodi da zamišljamo nešto konkretnije jer to nije jedan hotel već hotel konkretnog naziva, bez obzira što taj naziv sam po sebi ne mora da direktno upućuje ni na šta što bi pomoglo našoj imaginaciji.
RELAXING AFTER PUBLIC PRESENTATIONS OF THE PROJECTS
